Pratim dešavanja u Srbiji i pitam se ko normalan može ostati u njoj. Javno na državnu televiziju izađe savetnik ministra zdravlja, Ljuba Milanović i odapne strele pravo u metu. Nepogrešivo gađa u srž problema, šefa kabineta srpskog Džordža Klunija. E kad bi Srbi znali da je udario u pravu metu, Milanovića bi kao spasioca slavili. Stali bi svi do jednoga iza njegovog istupanja i pomogli da se ostrani karcinom Srbije, koji već ima svoj karcinom. Naš lepotan od predsednika mudro ćuti. Čeka čovek da se malo slegne prašina, kao da se ne priča o njegovom vizionaru srpske propasti, njegovom šefu kabineta, njegovom Beriji. U međuvremenu obilazi gradilišta, slika se i priča nam da u Srbiji nema posla, da su male plate ali ipak moraju biti zadovoljni oni koji rade za 20 000 dinara, jer mnogi nemaju ni to.
E sve bi to bilo u redu i dobro po njih, da se u narodu ne kuva. Počinje da vri nezadovoljstvo gladnih, pokradenih, nezadovoljnih i nadasve žednih pravde i prava. Milanović je prva upaljena vatra koja će osvetliti put za ostale poput njega. Ako se sada stane, ako sada neko pruži ruku spasa ovoj bandi nad bandama koja je okorelija od onih iz vremena Miloševića, Srbija će biti na samom dnu. Dalje neće moći.
Decooo, decooo, zaustavite svojim glasom nemani zbog kojih vaša deca možda neće imati budućnost. Da li će doći bolji ili gori, nezna se. Moramo imati nadu da mogu doći bolji od ovih. Ako se to nedesi, idemo Jovo nanovo.
