Sedim u malom kafiću u kom dominira telvizor novije proizvodnje. Pijem svoj espreso sa mlekom dok se na ekranu smenjuju slike vesti. Gledam siromašnu romsku porodicu kako se kiselo raduje neočekivanom poklonu. Malo se više uneh u sva ta dešavanja.

Porodica je romska, izbegla sa Kosova u onom opštem bežanju države sa nekim svojim stanovnicima, sa prostora koji se nekad zvao Srbija ili tačnije njena pokrajina, Kosovo i Metohija. Došli u Novi sad, a tamo ih stisla beda, glad i na kraju ledena zima sa mnogo snega. Njihova hladna srca, gle čuda, reši da ugreje ni manje ni više nego perjanica u njihovom progonu sa vekovnog im ognjišta, neki socijalista i upravo onaj koji se te davne 98. godine, zaklinjao sa svim ostalima, da tuđa čizma neće kročiti na vekovnu srpsku zemlju. Tragikomedija Srpskog stradanja. Dželat je milostiv i rečio da pokloni sirotinji manje od pola svoje plate. Samo 500 000 dinara.

Da su građani Srbije malo više mudriji, sa dužim pamćenjem, ponosniji narod, sigurno bi se setili i činjenice da dotični drug član ima mesečna primanja u visini od oko 1 200 000 dinara, da uporno pokušava da u svemu imitira svog vođu, koji je do skoro imitiro svog vođu, da nesretno nije jošte oženjen, a kad će nezna se, da nam redovno kao prvi čovek za gas, prodaje maglu umesto gasa uz debelu nadoknadu. E ali ovo je Srbija. Tako se i desi da na nacionalnoj televiziji koja od tih siromaha naplaćuje harač za preplatu, jedan takav lik za pola svoje plate dobije pet minuta svoje promocije, promocije svoje partije i promociju Srpske gluposti.

Imali kraja ljudskoj oholosti, bestidnosti, sebičnosti, alavosti, samoljublju i svemu onome što nas čini građanima Srbije. Davno reče dr Arčibald Rajs ,,Čujte Srbi, čuvajte se sebe,,. Treba čitati ovog velikog čoveka da bi smo više nas shvatili da nismo odmakli ni malo napred u proteklih sto godina, naprotiv idemo nazad.