Gledam sneg kako pada dok od hladnoće puca cerova kora. Slušam vesti na kojima javljaju da je komandant štaba za vanredne situacije Srbije, u poseti blizu nam Australije. Prilazim bliže dabi bolje čuo objavljenu vest, koja se nastavlja da nam je komandant čak i preplanuo nenaviknut na temperaturu od 25 stepeni u plusu. Trebali nešto reći više. Ne vesti govore sve. Vreme je za buđenje.
Tako je to u Srbiji. Proglasi se vanredno stanje, imenuje se i uz pompu objavi ko nam je dragi komandant štaba a onda čujete da je on u takvoj situaciji otišao u toplije krajeve da malo nabaci bakarne boje na svoje bucmaste obraze. To je tipičan primer ODGOVORNOSTI onih koje smo birali da budu odgovorni za sve nas i u ime nas. Ko zna, Južno afrička republika nije daleko od Australije, a uz put mogu da se obave veoma važne državne stvari od vitalnog interesa za zaštitu pojedinaca uz poštovanje omerte.
Srbija jeste mala ali ne toliko da svaki dan trebamo slušati, gledati ili čitati o samo par pojedinaca na svojim turnejama po belom snegu. Kada se malo bolje zamislih, shvati da nisam video prvog čoveka izvršne vlasti. Dali su to ustavne i zakonske dužnosti predsednika Srbije, predsednika vlade i drugih pojedinaca promenjene, potražih u Ustavu Srbije. A tamo sve stoji kako stoji. Ništa se nije skoro menjalo. Tek tada se setih da se priča o nekim izborima i da su pojedinci pajaci, nebitni za tu igranku u kojoj se pojavljuje parada likova na čelu političkih strana u sukobu oko podele slatkog kolača koji se zove ,,Slatka vlast u Srbiji,,.
Da je neko birao kada će da zabeli sneg, sigurno nebi bolje vreme izabrao. Sada je pravo vreme. Ali setih se tada i one izreke ,,Nepada sneg da zabeli breg, već da svaka zverka ostavi svoj trag,,. Tragova je ostalo dosta, a Apači su poznati po svom umeću da čitaju tragove u snegu. Ovi tragovi vode u ambis i provaliju. Netreba ih slediti dalje. Moramo stati, pronaći drugi bolji put i nastaviti dalje u potrazi za suncem koje nam toliko treba nakon duge zime.
