Bezbednost

Laž je u istini, istina u laži,

To mase podiže, opija i draži,

Zaneta u bodrenju svoga idola,

Masa je bednija, gladna do bola.

Ovce u toru bleje za svoga vođu,

Dozivaju, mole i druge da njima dođu,

Lutaju ovce od stada do stada,

Neke se pogube, neka od vuka strada.

Predvodnici se okreću, broje  stado,

Malo ih je iza, ko bi se tome nado,

Ni sve ovce nisu ko što su nekad bile,

Postaše i one svesne svoje sile.

Izbori su dan izlaska do ponora,

Predvodnici kažu zbog njih se mora,

Njima je važno koje će stado biti veće,

Dali će u ili od ponora, sa ili bez sreće.

Mala će stada u ponor olako ući,

Velika teže i jače na dnu će pući,

Predvodnici gledaće sa ivice ponora,

Srešće se opet na kraju sledećih izbora.

Srbija živi svoj život. U svitanju nade svetla se gase i pale ponovo. Traje to dugo, ali u Srbiji nema onog ko bi svetlo upalio, a da ne dođe do kratkog spoja.

Kada se neko osmeli i upali sveću i malo obasja tamu, ona se odmah ugasi od uzdaha samobitnosti istog lučonoše svetlosti. Tako to traje kroz istoriju vekovima. Kako koji gospodar dodje, odmah ga ponese slast vladanja i opijenost moćima koje se bacaju pred njega. Vlast je uvek za srbina bila slatka i zato se skoro uvek sa krvlju smenjivala. Crnom Đorđu kum dođe glave kako bi umirio turke, a sve radi svoje vlasti i samobitnosti. Milošević skloni kuma, a kasnije naruči i njegovu likvidaciju, kako bi oseito moć vladanja.

Proklet je ovaj narod srpski. Kao da je neko bacio kletvu na njega, da uvek bude dobar sluga drugima a nikada sam svoj gosodar. Može li se jednom promeniti taj usud ili će nam se večno gasiti svetlost. Možemo li jednom shvatiti to naše prokletstvo, definisati svoj život i ciljeve, okrenuti se budućnosti bez samoljublja, sebičnosti o beskrajne pokornosti drugima. Može li ovaj narod da izrodi jednog normalnog vođu koji će misliti o dobrobiti svih nas i ostati zapamćen kao prvi lučonoša svetla koje je upaljeno nad Srbijom.

Ako to istinski želimo, on će se pojaviti.

Trebali danas dodati i jednu jedinu reč na već izgovorene reči dr Rudolfa Arčibalda Rajsa, pre skoro sto godina. Mislim da netreba.  Treba ove njegove reči da naučimo napamet, kako bi smo doživeli preporod društva, ako istinski želimo da generacijama iza nas ostavimo imalo ljudskog dostojanstva i časti.

"Znam da ćete, čitajući ovo što vam predlažem povikati :,,Pa, ovo je antidemokratski, ovo je diktatura itd!" Jadni moji prijatelji, zar mislite da je sadašnji parlamentarizam demokratski? Mislite li da je diktatura partije demokratska? Zar mislite da je cilj većine parlamentaraca da što je moguće više stavi novca u svoj džep i u džep svojih saučesnika demokratski?

Ako ste iskreni prema sebi, vi dobro osećate da se reč ,,demokratija" izuzetno zloupotrebljava. Istinska demokratija jeste da svaki građanin slobodno može da razvija svoju delatnost, pod uslovom da ona ne šteti zajednici, i da tako zarađuje dovoljno za dostojanstven život. Kazao sam ,,slobodno" i molim vas da ne brkate kako se to danas obično čini, slobodu i raspuštenost.

I sloboda ima granice, pa kad se one pređu, zapada se u raspuštenost, koja je u bliskoj srodnosti sa anarhijom. Takvu istinsku demokratiju će sigurno mnogo bolje obezbeđivati savet od dvadeset pet najmudrijih ljudi nacije, nego Skupština koju je napunilo tri stotine nekih ludaka, skorojevića, mutivoda, sebičnjaka i podmićivača, za koje je početak i kraj demokratije u njihovoj ličnosti. "

Mislimo svi o ovim rečima koje je pred nas izneo čovek koji nije štedeo sebe, nakon što nas je zavoleo kada je na delu video naše ljude iz naroda u bitkama i presudnim trenucima, kada je prepoznao istinski karater naše nacije.

Čujte Srbi, građani Srbije, ako je ona vaša mati,

Reči dr Rudolfa Arčibalda Rajsa, a da se pamti.

Nemojte olako zaboravu dati njegovu žrtvu i reči,

Sve što je davno rekao, naša je nada, lek koji leči.

Narod Srbije bogat je sa svojim vrlinama,

Hrabrošću koja se u rodoljublju ne slama,

Gostoljublju za gosta i milosrđu za dželata,

Ponosu dobrog čoveka, pogleda čistijeg od zlata.

Mana je više a nerad je prvi, sela prazna a grad vrvi,

Novcu i bogastvu se klanjaju lopovi i ale u krvi,

Nezahvalnost herojima tera u zagrljaj neprijatelju,

Površnost znanja za podmitljivost jača želju.

Inteligencija deformisana kroz pogrešne škole,

Moralno pala, mnogi su Rade, a malo ih je dole.

Besramni grabež za položaj više, čini je važnom,

A ksenofobija i samoljublje, državu lažnom.

O  političarima suvišne su reči i jedna kap pera,

Omladina je savremena, opasni vetar je tera,

Bez dana rada sebe vidi u fotelji zbog mita,

Nije bitna škola i znanje, mito se prima, ne čita.

Sedim u malom kafiću u kom dominira telvizor novije proizvodnje. Pijem svoj espreso sa mlekom dok se na ekranu smenjuju slike vesti. Gledam siromašnu romsku porodicu kako se kiselo raduje neočekivanom poklonu. Malo se više uneh u sva ta dešavanja.

Porodica je romska, izbegla sa Kosova u onom opštem bežanju države sa nekim svojim stanovnicima, sa prostora koji se nekad zvao Srbija ili tačnije njena pokrajina, Kosovo i Metohija. Došli u Novi sad, a tamo ih stisla beda, glad i na kraju ledena zima sa mnogo snega. Njihova hladna srca, gle čuda, reši da ugreje ni manje ni više nego perjanica u njihovom progonu sa vekovnog im ognjišta, neki socijalista i upravo onaj koji se te davne 98. godine, zaklinjao sa svim ostalima, da tuđa čizma neće kročiti na vekovnu srpsku zemlju. Tragikomedija Srpskog stradanja. Dželat je milostiv i rečio da pokloni sirotinji manje od pola svoje plate. Samo 500 000 dinara.

Da su građani Srbije malo više mudriji, sa dužim pamćenjem, ponosniji narod, sigurno bi se setili i činjenice da dotični drug član ima mesečna primanja u visini od oko 1 200 000 dinara, da uporno pokušava da u svemu imitira svog vođu, koji je do skoro imitiro svog vođu, da nesretno nije jošte oženjen, a kad će nezna se, da nam redovno kao prvi čovek za gas, prodaje maglu umesto gasa uz debelu nadoknadu. E ali ovo je Srbija. Tako se i desi da na nacionalnoj televiziji koja od tih siromaha naplaćuje harač za preplatu, jedan takav lik za pola svoje plate dobije pet minuta svoje promocije, promocije svoje partije i promociju Srpske gluposti.

Imali kraja ljudskoj oholosti, bestidnosti, sebičnosti, alavosti, samoljublju i svemu onome što nas čini građanima Srbije. Davno reče dr Arčibald Rajs ,,Čujte Srbi, čuvajte se sebe,,. Treba čitati ovog velikog čoveka da bi smo više nas shvatili da nismo odmakli ni malo napred u proteklih sto godina, naprotiv idemo nazad.

Gledam sneg kako pada dok od hladnoće puca cerova kora. Slušam vesti na kojima javljaju da je komandant štaba za vanredne situacije Srbije, u poseti blizu nam Australije. Prilazim bliže dabi bolje čuo objavljenu vest, koja se nastavlja da nam je komandant čak i preplanuo nenaviknut na temperaturu od 25 stepeni u plusu. Trebali nešto reći više. Ne vesti govore sve. Vreme je za buđenje.

Tako je to u Srbiji. Proglasi se vanredno stanje, imenuje se i uz pompu objavi ko nam je dragi komandant štaba a onda čujete da je on u takvoj situaciji otišao u toplije krajeve da malo nabaci bakarne boje na svoje bucmaste obraze. To je tipičan primer ODGOVORNOSTI onih koje smo birali da budu odgovorni za sve nas i u ime nas. Ko zna, Južno afrička republika nije daleko od Australije, a uz put mogu da se obave veoma važne državne stvari od vitalnog interesa za zaštitu pojedinaca uz poštovanje omerte.

Srbija jeste mala ali ne toliko da svaki dan trebamo slušati, gledati ili čitati o samo par pojedinaca na svojim turnejama po belom snegu. Kada se malo bolje zamislih, shvati da nisam video prvog čoveka izvršne vlasti. Dali su to ustavne i zakonske dužnosti predsednika Srbije, predsednika vlade i drugih pojedinaca promenjene, potražih u Ustavu Srbije. A tamo sve stoji kako stoji. Ništa se nije skoro menjalo. Tek tada se setih da se priča o nekim izborima i da su pojedinci pajaci, nebitni za tu igranku u kojoj se pojavljuje parada likova na čelu političkih strana u sukobu oko podele slatkog kolača koji se zove ,,Slatka vlast u Srbiji,,.

Da je neko birao kada će da zabeli sneg, sigurno nebi bolje vreme izabrao. Sada je pravo vreme. Ali setih se tada i one izreke ,,Nepada sneg da zabeli breg, već da svaka zverka ostavi svoj trag,,. Tragova je ostalo dosta, a Apači su poznati po svom umeću da čitaju tragove u snegu. Ovi tragovi vode u ambis i provaliju. Netreba ih slediti dalje. Moramo stati, pronaći drugi bolji put i nastaviti dalje u potrazi za suncem koje nam toliko treba nakon duge zime.

Srbija u kojoj sam rođen, nije Srbija u kojoj želim da živim. Svakog dana pokušavam naći razloge za ostati, ali mi šizofreni političari uporno govore, NE. Gledam ih i pitam se ,,Pa dobro i da svi odemo iz Srbije, dali će tada oni biti zadovoljni, srećni?,, NE, odgovor se sam sebi nameće. Oni će opet tražiti nešto za sebe. Tada shvatim da neće ići lako sve to i odlučih se na ponovnu borbu za dizanje svesti i samosvesti kod građana koji dele moju sudbinu.

Seti se naša pametna politička klika, da treba brojati žrtve koje su umrle od bele smrti. Tako dramatično i pompezno objavljuju svoje obilaske male napaćene Srbije, da sam morao više puta zbog njih bacati peglu. Gledam i slušam tu bedu u svom samrtnom transu, kako uporno želi objasniti da je sneg crne boje, da se oni sa njim bore svim sredstvima i po celoj Srbiji. Prosto nemogu da stignu na svako mesto da se pogoste dok drugi pate i bore se za svoj život. E pa cirkuzanti dosta.

Nije potrebno da idete od kraja do kraja Srbije, ako ste i malo pri sebi i da trošite i ovo malo novaca Srbije. Da imate znanja i želje da ovu državu vodite kako treba, onda ste do sada više puta trebali da shvatite da državu čine građani organizovani kroz mesne zajednice, opštine, regije, pokrajine u sklopu Srbije. Na čelu svih ovih institucija postoje lica koja odgovaraju za svoj rad i čine državnu administraciju. Shvatite već jednom da je ,,ODGOVORNOST,, nešto što nedostaje ovom narodu. Možete svi sedeti u svojim toplim kancelarijama, ali davati maksimum da svaka kuća u Srbiji, svaki zaseok i svaki građanin ima ono što mu je neophodno za život, kako u normalnim, tako i u vanrednim uslovima.

Shvatite već jednom svi da se život ne završava sa vašim nestankom, da se on nastavlja i posle vas, a svi organizovano i jedinstveno trebamo se potruditi da on u budućnosti bude što bolji za one koji dolaze iza nas.

Građani Srbije mislite o sebi kao o delu Srbije, delu koji je bitan za celinu. Ako jedna jabuka u korpi truli, brzo će istruliti i sve ostale.

“Zašto sam odlučio da se bavim politikom?”   

          Ako bi pokušao da odgovorim na ovo direktno pitanje zasigurno bi lagao sebe u pokušaju da nađem što bolji odgovor na osnovu kog bi bio shvaćen na najbolji način, zadivio političke lidere, stručnu javnost, svoje kolege i doprineo u nekoj političkoj borbi.             Da ,,Politika je kurva,, jeste ono što sam često slušao od onih koji sebe smatraju političarima, od onih koji su dali sebi za pravo ili to pravo dobili blanko od građana, da odlučuju o sudbinama hiljada građana, da odlučuju o životima, ratu ili miru, od onih koji  ceo svoj život pokušavaju da budu neko drugi, da se dopadnu nekom drugom, da služe nekom drugom, da budu ono što nisu a tako žele da budu. Ne, neželim da se bavim lažljivom kurvom jer smatram da je politika reč koja ima predivno značenje. Politika je između ostalog proces i metod sticanja i održavanja podrške javnosti.            Veliki su oni ljudi koji su za dobro svog naroda davali maksimum sebe u želji da vizionarskim predvođenjem svog naroda, njenog dela ili grupe, čine samo one stvari koje će sutra učiniti boljim za sve njih, a prekosutra za njihovu decu i dece decu. Smatram da su ljudi koji se kriju iza takvog tumačenja politike, mnogo gori od smisla reči ,,kurva,, i na njih nebi trebalo trošiti reči, dosta su rekli sami svojim ponašanjem i postupcima. Život se ne završava punim stomakom, prelepom kućom, gomilom novca i ulogom velikog političara, nakon čijeg fizičkog ili političkog nestanka ostaju gomile leševa, nesretnih, gladnih, osiromašenih građana u čije ime i za čiji račun se čini niz pogrešnih poteza. Nakon takvih političara ostaju ruine svega čega su se dotakli. Dali se neko seća ili zna gde se nalaze potomci Pašića, Broza ili Miloševića. Kakva je njihova sudbina, sudbina njihovih porodica ili građana u vreme njihovog bitisanja kao velikih političara. Ako se potraži zajedničko kod ova tri predstavnika politike, lako se može doći do zaključka da im je zajednički veliki broj izginulih građana Srbije, veliko njeno razaranje i vraćanje desetine godina unazad.             Zašto su se oni odlučili da se bave politikom? Verovatno zato što su u svom vremenu imali želju da se bore protiv nekog ko je tada bio na vlasti, da budu neko drugi, a kada su dosegli to, trudili su se grčevito da osvojeno ne ispuste iz ruku po cenu mnogo života drugih. Vlast nema cenu samo zato što zadovoljava najdublje ljudske porive, moć nad drugima u ime drugih a zbog sebe. Dali je to politika? Mislim da nije ništa drugo do mržnja prema svom sopstvenom narodu u ime kojih zloupotrebljava njihovo životno vreme u ime svoje sebične samovlasti i straha od mogućnosti silaska sa nje.            Dali se to vreme u mnogome izmenilo? Mislim da nije. Srbija je i danas podeljena na naše i njihove, na žute, crvene, plave, patriote, radikale, demokrate, liberale, barabe, ...Ako je tako onda se nije mnogo odmaklo od političke vladavine trojice nabrojanih. Neko se protiv nekoga bori sa jednim jedinim ciljem, da vlada umesto vladara, da bude kalif umesto kalifa, da proda rog za sveću, da maglu seče mačem i pusta balone u oluji. Da li je Srbiji pre skoro sto godina, trebao u vreme Pašića, jedan stranac, doktor nauka, profesor iz Švajcarske, dr Arčibald Rajs, da kaže svoju poznatu rečenicu ,,Čuvajte se Srbi sebe samih,,. Sigurno da jeste, kao što je sigurno da je to uzalud rekao jer ga niko do sada nije čuo, a dali će ikada čuti, ostaje generacijama koje dolaze da vide. Retko ko do sada, a danas posebno u političkom životu Srbije, da je shvatio i njegovu drugu rečenicu ,,Prijatelj nije onaj koji ti laska, već onaj koji ti celu istinu kaže,,. Danas ne mali broj političara suviše voli da im se laska, dodvorava, klanja i laže. To im je veoma blisko, sami su prošli kroz tu školu. Sada su oni iskusni predavači u toj nastavnoj materiji i imaju strašnu želju da usavrše stečeno znanje, preneto na svoje dodvorice i ponizne sledbenike.            Ako je to politika i njeno poimanje, zasigurno da u nju kao takvu nisam ušao. Naprotiv želim da je menjam iz tih razloga.            Odlučio sam da se bavim politikom jer smatram da ona nije svojina i vlasništvo pojedinih političkih kurvi, političkih diletanata, umišljenih veličina i srbovanjem opijenih manipulatora.           

Zašto smatram da nije njihovo vlasništvo?           

Zato što većim delom cene samo svoj život, olako dajući tuđe, otimajući od gladnih zarad svojih punih stomaka, rušeći tuđe udžegare zarad pogleda sa prozora iz svojih vila.           

Zašto mi to toliko smeta?           

Zato što svi imamo jedan život na koji nemamo pravo na reprizu, zato što svi udahnemo vazduh goli pri rođenju i ispustimo na samrti, ne noseći u zemlju ni svoju dušu, a kamoli šta drugo.           

Zašto to ima veze sa bavljenjem politikom?           

Ima veze jer politika je umešnost vođenja živih, stvaranja uslova za bolji život, bolje životno okruženje, uslova za bezbrižan prvi udah,  spokojan i miran izdah nakon bezbroj lepih životnih kreacija.           

Zašto je toliko bitno misliti o drugima?           

Zato što političar mora ostati upamćen po radosti života koji ostavi iza sebe, većem broju građana u čije ime je vodio politiku njihovog življenja, većem i boljem životnom okruženju koje je zajedno sa svima stvorio u blagostanju i izobilju materijalnih dobara.           

Zašto je sve to potrebno?            

Potreba generacija koje dolaze iza svake generacije, ista je kao prethodne, da svoj život proživi u miru, blagostanju, životnim radostima i kreacijama koje će biti trajna nadogradnja u traganju za boljim i lepšim sutra, kao preduslov za postojanje prekosutra.           

Zašto da mislim o generacijama koje dolaze?           

 Ako ne mislim o narednim generacijama u tom slučaju nipodaštavam život i obesmišljavam svoja pokoljenja, sejem seme korova koji će oni čupati u zarasloj i opustošenoj Srbiji sa tuđim gospodarem iznad glave srpskog političara bez roda i poroda.           

Ima li nade u uspeh?           

Ako svoje misli učinimo pozitivnim u shvatanju da živimo na izuzetnom području, da imamo dobre genetske predispozicije, da raspolažemo sa dovoljno prirodnih resursa za više narednih generacija, moramo dati maksimum sebe u spašavanju svog identiteta, integriteta i samopoštovanja, birajući među nama najbolje koji će nas predvoditi od lokalnog do državnog nivoa, nedozvoljavajući da točak života ide unazad. Za nas sigurno ima nade.

Čitam Blic i nađoh tekst gde se ministar policije žali na nekog. Zapade mi za oko njegova slika sa debelim obrazima, pa se udostojih da pročitam i tekst. Prva rečenica bila je u kontekstu onog nedoraslog političara, već političkog šarlatana Čede i njegovih nekih izjava, ako on uopšte ima nešto pametno da izjavi. Elem ta takva njegova izjava jako je razljutila slavnog ministra policijskog, te ti on upita nekog drugog ko je to dao Čedi deset policajaca da ga obezbeđuju. Tu ti brale zastadoh, protrljah dobro oči, pa ponovo pogleda sliku o kome se radi, pročita prvu rečenicu i nemogu da verujem svojim očima koliko gluposti na malom prostoru. On se našao da pita nekog koje dao ovom šarlatanu deset policajaca u obezbeđenje. E pa ako neznaš da ti potanko objasnim. 

Onomad kada si ti pristao da zarad svog položaja u vlasti prodaš sve i prihvatiš sve, prodao si svog mentora Slobu, a prihvatio Borisovu pudlicu Čedu. Taj i takav Čeda sada smatra da trebaš biti mrtav. Nije on ništa rekao novo, on samo javno izunosi svoje staro mišljenje, a ti se sada kao čudiš. Sve bi to bilo dobro i uredu između vas, šta o kome mislio. Ali nije u redu da sa novcima naroda vi čuvate jedan drugom zadnjicu i pri tome se kao javno prozivate. Ajde lepo da vas neko nebi onom smrdljivom motkom, vi se lepo sklonite iz života svih nas i pustite ovaj narod da živi bez vaših gluposti. 

Pratim dešavanja u Srbiji i pitam se ko normalan može ostati u njoj. Javno na državnu televiziju izađe savetnik ministra zdravlja, Ljuba Milanović i odapne strele pravo u metu. Nepogrešivo gađa u srž problema, šefa kabineta srpskog Džordža Klunija. E kad bi Srbi znali da je udario u pravu metu, Milanovića bi kao spasioca slavili. Stali bi svi do jednoga iza njegovog istupanja i pomogli da se ostrani karcinom Srbije, koji već ima svoj karcinom. Naš lepotan od predsednika mudro ćuti. Čeka čovek da se malo slegne prašina, kao da se ne priča o njegovom vizionaru srpske propasti, njegovom šefu kabineta, njegovom Beriji. U međuvremenu obilazi gradilišta, slika se i priča nam da u Srbiji nema posla, da su male plate ali ipak moraju biti zadovoljni oni koji rade za 20 000 dinara, jer mnogi nemaju ni to. 

E sve bi to bilo u redu i dobro po njih, da se u narodu ne kuva. Počinje da vri nezadovoljstvo gladnih, pokradenih, nezadovoljnih i nadasve žednih pravde i prava. Milanović je prva upaljena vatra koja će osvetliti put za ostale poput njega. Ako se sada stane, ako sada neko pruži ruku spasa ovoj bandi nad bandama koja je okorelija od onih iz vremena Miloševića, Srbija će biti na samom dnu. Dalje neće moći.

Decooo, decooo, zaustavite svojim glasom nemani zbog kojih vaša deca možda neće imati budućnost. Da li će doći bolji ili gori, nezna se. Moramo imati nadu da mogu doći bolji od ovih. Ako se to nedesi, idemo Jovo nanovo.

Danas je dan o kom se pričaše priče,

Od danas ništa nije isto, telal glasno viče,

Sutra je početak novog rađanja, rođenog,

Budućnost je u magli, obraza ledenog.

Stado ovaca besomoučno luta u transu,

Ispašu ima ali traži novu i bolju šansu,

Predvodnik, beli  s poreklom ovan, snob,

Dupe bi dao, drugi da ga imaju, da je rob.

Sumrak se spušta, poljima vlada muk,

Stado se kreće u susret tami, čeka ga vuk,

Lešinari nadleću gomilu svežeg mesa,

Sa njuškom na stražnjici, stado ide bez besa.

Kad predvodnik izgubi svoj ponos, nevinost,

Ovce se uzalud bore da zaštite svoju čednost,

Kada se prvi u strasti predaje svome bludu,

Izgubljeno stado nestaje u ponoru, na sprudu.

Svetlosti munja u daljini, paraju sumorni svod,

Imali neko ko može da spasi jaganjce, rod,

Hoće li se spustiti na neverne neki silni grom,

Trgnuti iz samrtnog hoda, spasiti dom.

Lažu nas da smo nebeski narod,

Da nas ne vole, mrze i satiru,

Truju nam prošlost, obmanjuju rod,

Paraziti žive na tuđem nemiru.

Izrodi našeg plemena, kukolja vlasi,

Kroz prošlost u stradanja vodiše,

Seljaka, gladnoga, davljenika u masi.

Stradalih je mnogo, sve više i više.

Lažu nas, a život prolazi pored nas,

Veliki su ostavili žrtava dosta, suviše,

A baš oni uvek nađoše svoj spas,

U ime svih nas, pobeda se piše.

Nestaje narod u nestajanju svome,

Dok luta u beskraju svojih nadanja,

Brodovi se nasukani zaredom lome,

Koja je cena novog života, rađanja.

Dosta je dignute glave, bezlična lica,

Vreme je života, budućnosti u miru,

Zelenih pašnjaka, igre noćnog svica,

Našeg mesta u delu jednog svemira.