Bezbednost

Pratim dešavanja u Srbiji i pitam se ko normalan može ostati u njoj. Javno na državnu televiziju izađe savetnik ministra zdravlja, Ljuba Milanović i odapne strele pravo u metu. Nepogrešivo gađa u srž problema, šefa kabineta srpskog Džordža Klunija. E kad bi Srbi znali da je udario u pravu metu, Milanovića bi kao spasioca slavili. Stali bi svi do jednoga iza njegovog istupanja i pomogli da se ostrani karcinom Srbije, koji već ima svoj karcinom. Naš lepotan od predsednika mudro ćuti. Čeka čovek da se malo slegne prašina, kao da se ne priča o njegovom vizionaru srpske propasti, njegovom šefu kabineta, njegovom Beriji. U međuvremenu obilazi gradilišta, slika se i priča nam da u Srbiji nema posla, da su male plate ali ipak moraju biti zadovoljni oni koji rade za 20 000 dinara, jer mnogi nemaju ni to. 

E sve bi to bilo u redu i dobro po njih, da se u narodu ne kuva. Počinje da vri nezadovoljstvo gladnih, pokradenih, nezadovoljnih i nadasve žednih pravde i prava. Milanović je prva upaljena vatra koja će osvetliti put za ostale poput njega. Ako se sada stane, ako sada neko pruži ruku spasa ovoj bandi nad bandama koja je okorelija od onih iz vremena Miloševića, Srbija će biti na samom dnu. Dalje neće moći.

Decooo, decooo, zaustavite svojim glasom nemani zbog kojih vaša deca možda neće imati budućnost. Da li će doći bolji ili gori, nezna se. Moramo imati nadu da mogu doći bolji od ovih. Ako se to nedesi, idemo Jovo nanovo.

Danas je dan o kom se pričaše priče,

Od danas ništa nije isto, telal glasno viče,

Sutra je početak novog rađanja, rođenog,

Budućnost je u magli, obraza ledenog.

Stado ovaca besomoučno luta u transu,

Ispašu ima ali traži novu i bolju šansu,

Predvodnik, beli  s poreklom ovan, snob,

Dupe bi dao, drugi da ga imaju, da je rob.

Sumrak se spušta, poljima vlada muk,

Stado se kreće u susret tami, čeka ga vuk,

Lešinari nadleću gomilu svežeg mesa,

Sa njuškom na stražnjici, stado ide bez besa.

Kad predvodnik izgubi svoj ponos, nevinost,

Ovce se uzalud bore da zaštite svoju čednost,

Kada se prvi u strasti predaje svome bludu,

Izgubljeno stado nestaje u ponoru, na sprudu.

Svetlosti munja u daljini, paraju sumorni svod,

Imali neko ko može da spasi jaganjce, rod,

Hoće li se spustiti na neverne neki silni grom,

Trgnuti iz samrtnog hoda, spasiti dom.

Lažu nas da smo nebeski narod,

Da nas ne vole, mrze i satiru,

Truju nam prošlost, obmanjuju rod,

Paraziti žive na tuđem nemiru.

Izrodi našeg plemena, kukolja vlasi,

Kroz prošlost u stradanja vodiše,

Seljaka, gladnoga, davljenika u masi.

Stradalih je mnogo, sve više i više.

Lažu nas, a život prolazi pored nas,

Veliki su ostavili žrtava dosta, suviše,

A baš oni uvek nađoše svoj spas,

U ime svih nas, pobeda se piše.

Nestaje narod u nestajanju svome,

Dok luta u beskraju svojih nadanja,

Brodovi se nasukani zaredom lome,

Koja je cena novog života, rađanja.

Dosta je dignute glave, bezlična lica,

Vreme je života, budućnosti u miru,

Zelenih pašnjaka, igre noćnog svica,

Našeg mesta u delu jednog svemira.