Bezbednost

Nemirno more u buri talasa,

u njemu ribe neme, bez glasa,

velike proždiru, gutaju male, 

sprema se zlo, maske su pale.

Svako sa svakim može, a neće,

jato predatora u svoj lov kreće,

glasove glasača u kutiju da stavi,

preskoči cenzus i sve zaboravi.

Lažima ubeđuju ribice male, naivne,

da su plave, mračne dubine sigurne,

da u njima nema gladi i talasa struje,

blagostanje i sreća tamo caruje.

Naivnost ribica u čeljusti ih gura,

predatori talasaju, to nije bura,

predstava za gladne, senilne za juče,

za sve koji ne mogu da uče, jer čuče.

Predatori jure na funkcije i vlast,

vazelin spremaju ili neku monetnu mast,

podmazuju gde i malo škripi, stoji,

izbori, cenzus, gubitak, svako se boji. 

Srbija usnulo spava u nemoći,

grca i plače, bolom u samoći,

bezljudi je teše, vode u ponor,

život je u njoj pakao, horor.

Cirkuski pajaci spremaju se na put,

da traže gde i skime pod skut,

spremaju svoje svite, karavane,

svi se nadaju u bolje dane, da svane.

Ko da su došli s druge planete,

sve nas vide ko malo dete,

nude nam hleba, soli i nadu,

gledaju sebe, kradu li kradu.

Do juče su bili vladari u vlasti,

danas upiru u drugog za propasti,

urlaju da danas ima bolje sutra,

da sviću zore, sunčana jutra.

Pajaci sirkusa koji odlazi, dosta,

vaših sebičnih nada i našeg mosta,

prevara, laži i ideala u priči,

odlazi stoko, više ne riči.

Sluge naroda, narodni gospodari,

Gledaju ga brižno ko prodavac stvari,

On je za njih dobra roba

Koju kupuješ, nema proba.

Kradi, otimaj, ti više imaj,

Ne budi ovca, budi zmaj,

Svaka vlast ima svoje vreme,

Puteve novca, mangupske šeme.

Pričaju bajke gladnom narodu,

Blagostanje, sreću, slobodu,

Otvaraju brojna radna mesta,

Vest je udarna, prva i česta.

Dok raja kuka u samrtnom ropcu,

Plen se novi pričinjava kobcu,

Oči prevrću dolar i evro,

Policija popravlja narodu rebro.

Dobra je ova demokratija,

Lopova i ološa bratija,

Života koji u ropstvo kliza,

Svetla budućnost, kriza.

Bio je to žestok duel dva vuka na brvnu. Onaj stariji, koji olako prihvati nakon deset godina šetanja po ulicama i dizanja buke protiv crvene bande, da bude ministar inostranih poslova, baš kad ono Srbija izgubi svoj suverenitet i teritorijalni integritet na delu svoje teritorije. Sa naknadnom pameću, a za rad svog interesa, ovaj put nam prizna šta je radio onomad, a bogumi i reče šta treba dalje, te osta živ sa svojim glupostima. Šta će čovek može mu se, jer u Srbijici našoj kratko se vidi, kratko pamti, a bolidi prolaze na stazi koja im život znači. Čovek prizna i da je program, koji je sam potpisao, čista glupost i opet osta živ. Može se to kod nas. Kad ostariš, onda i prolupaš, neznaš šta više pričaš, a imaš želju da još nešto pričaš, da budeš večan. Imali kraja i nestanka političkih dinosaurusa.

Mlađi Vuk pokaza pragmatičnost, te starog i olinjalog, udaraše pravo u glavu, ali sve to bi samo još jedna cirkuska predstava za široke narodne mase. Čini se da neznamo šta hoćemo, gde i kad hoćemo, gde je početak, gde kraj.

Neko se setio mudrosti te postavi balvane i mnogo šuta, kako se oni drugi nebi setili da zaustave sav šverc i masno uzimanje para na udaranju u grudi i pričanju priče o Srbiji, kojoj više ne treba Kosovo, već samo tri prelaza ili bar jedan, još neko vreme, za još malo novaca. Koja je to majka Srbija, kojoj su preča deca sa severa, a ne i ona sa juga. Deca su deca, Srbi su Srbi, ma gde bili, oni su podjednako dragi i potrebni majci, skoro isto kao i usvojeni albanci koji se tu doseliše u prošlosti.

Sve je ovo jako važno za bezbednost starice u južnom delu Mitrovice, koje se ne seti Borko i nije obezbedio neki prelaz do nje, valjda je Srbija tamo gde je srpski državljanin, Srbin i svi oni koji Srbiju vide kao svoju majku. U cilju bezbednosti svih onih koji Srbiju vide kao svoju državu, a žive na Kosovu, zamolio bih sve one koji su bili na vlasti, jesu i biće, da ostave Kosovo građanima koji na njemu žive, kao što su ostavili državni službenici 1999. godine, kada su hrabro pobegli put Beograda. Dajmo šansu generacijama koje dolaze, da jednog dana vrate ono što su drugi olako dali.

Tragedija u Ledincima. Momak u rastrojstvu aktivirao bombu od koje je poginuo njegov otac i policajac koji je došao po pozivu na intervenciju, drugi policajac ranjen, kao i momak. Vest kratka i štura, širi se medijima.

Prva pomisao, šta je to nateralo mladića da aktivira bombu, druga pomisao, kako je policija nesmotreno reagovala u intervenciji koja se tako tragično završila. Ne stigoh do treće pomisli, kada ugledah poznata lica sa TV ekrana, kako orkestrirano pričaju da je to bio napad na državu, da se to više neće tolerisati i masu drugih gluposti koje nisu prikladne trenutku.

Tragedija se desila, a nakon nje treba da se izvlače pouke i zaključci, ali ne u tom tonu i na taj način. Proguta nekako te nesmotrene izjave, kad narednog dana uši mi zapara telegram saučešća porodici poginulog policajca. Ne bi to bilo ništa čudno, ali da telegram šalje predsednik Srbije, a da telegram ne dobije i porodica poginulog oca druge porodice, to ne ide. Treba to da se učini, ali nemojmo razdvajati tugu na ovu i onu, na veću ili manju. Tuga je tuga, a i predsednik je predsednik svim građanima Srbije, bez obzira dali se neki njemu lično sviđaju ili ne, on je personifikacija svih građana i tako treba da bude.

Nakon te vesti se malo zamislih, jer se pojaviše dve grupe građana, oni čija pogibija je napad na državu i drugi koji su nepodobni. E pa gospodo ne ide to baš tako. Svi mi koji imamo državljanstvo Srbije i živimo u njoj, imamo jednog predsednika i određeni broj državnih službenika koji obavljaju državne poslove u ime svih nas. Kako bi trebalo da bude, svako nosi svoj deo odgovornosti i rizik posla. Svi zajedno treba da se zalažemo i borimo, da smanjimo nasilje i ružne stvari koje se mogu dešavati u jednom ljudskom društvu, a tu ne sme da bude podele, jer tada pucamo po svim šavovima.

Nadam se da sindikat policije neće shvatiti moje komentare kao napad na profesiju. Naprotiv želim da iznošenjem svojih stavova, ukažem na bezobzirnost političara, koji ne biraju mesto i vreme, da promovišu sebe i svoje lične interese, a pogibija policajca im dobro dođe da ukažu kako je to napad na državu. Verovatno žele da ukažu na to da su oni država, koju bespogovorno mora da štiti policija, a ona postoji pre svega kao servis svih građana i zbog svih građana, pa između ostalog i njih kao odgovornijih državnih službenika. Borimo se svi protiv gluposti zbog onih kojih nema među nama, kako bismo sprečili da i drugi odlaze od nas zbog istih gluposti.

Čija je ono gruda što grca,

Kome je hladno oko srca,

Gde gladni umiru u samoći,

Kako glup dođe do moći.

Moja je gruda i narod moj,

Koji nikada nije svoj,

Stežu ga okovi, stege i lanci,

O klinu visi puška i opanci.

Narodu srce hladi se, staje,

Skupina mala laje li laje,

O blagostanju, budućnosti viče,

Dok narod besno riče li riče.

U mojoj grudi čovek poludi,

Umire gladan u svojoj studi,

Osamu traži u svojoj samoći,

Plaši se, novi račun će doći.

Samo je ovde glupost na ceni,

Bez škole svi su vlašću opijeni,

Doći do vrha do dela moći,

Ovde se može preko noći.

Stojte nemani ljudske,

Ne gačite šorom kao guske,

Ne budite nikom zamrlu nadu,

Ne zatvarajte tor svome stadu.

Dajete narodu pesme i igru,

Okrećete novac kao čigru,

Glupost je za vas vrednost,

Prostitucija je čednost.

Svaka glupost ima cenu,

Kad vlast daš kretenu,

Na satelitu imaš deo,

Narod te bira, ti nisi hteo.

Do dna je blizu a ti bi još,

Da budeš veći, još veći ološ,

Kao da samo ti život imaš,

Ništa ne daješ, ti samo primaš.

Tako ćeš doći do sudnjeg dana,

Do reke gladnih sa sviju strana,

Kada se počnu slivati ka tebi,

Kukolj od žita da se istrebi.

Da nije žalosno bilo bi smešno. Žao mi je poginulog policajca na Karaburmi, neka mu je laka zemlja i večna slava, ali je smešan vrh policije koji odmah nađe Zakon, kao dežurnog krivca. Setiše se, zajedno sa predsednikom sindikata policije, koji su inače u štrajku zbog malih plata, da je loš zakon, da se nema dovoljno opreme, da je mali broj policajaca i sve drzugo nađoše, sem svog odraza u ogledalu odgovornosti.

E pa gospodo, i ako ne želim da vređam gospodu, pročitajte bolje Zakon o upotrebi vatrenog oružja, verovatno ćete naučiti nešto u njemu i shvatiti da je samo vaš propust što niste dosta toga uradili da policajci imaju znanje, spremnost i pravila postupanja u određenim situacijama. Bilo bi to mnogo korisnije od vašeg smaranja u medijima. Predsedniku sindikata policajaca, bolje bi bilo da je organizovao štrajk policije zbog nemanja opreme i arčenja para na sve i svašta, a ne zbog malih plata. Verovatno živi u blagostanju i ne može da shvati da plata od 30 000 dinara, benificiran radni staž, plaćeno socijalno, penziono i sve drugo, jeste mnogo više od onoga što imaju nezaposleni, gladni i žedni u Srbiji. Budimo realni u svemu i imajmo meru. ,,Budimo ljudi pa i ako smo Srbi,,  reče patrijarh Pavle, ali ga niko ne ču dobro. 

Pratim tako neke slučajeve i vidim da su panoi iz Jagodine poslati na veštačenje kako bi se utvrdilo, kako su poleteli na nedužnu decu, da li su bili propisno vezani. U smislu utvrđivanja šire odgovornosti, to bi bilo i uredu. Ali, postoji nešto drugo. Moglo je na stadionu biti mnogo toga, ono što je izazvalo nezgodu jeste helikopter. Na stranu to što se koristio u nečiju promociju, što se za tu njegovu upotrebu arčili novci siromašnih građana Srbije, postoji sigurno neko ko je bio zadužen da odobri ili ne odobri njegovu upotrebu, ko je odgovoran za njega od momenta kada se startuje motor do njegovog gašenja, ko je morao da predhodnop proveri i proceni da ne može na tom mestu biti izvedena vežba. To lice je prvo odgovorno za povređivanje dvadeset nedužne dece. Ne bih voleo da čujem da je jedino odgovoran neki radnik na stadionu, koji je zaboravio da veže panoe, jer to niko ne radi.