Bezbednost

Trebali danas dodati i jednu jedinu reč na već izgovorene reči dr Rudolfa Arčibalda Rajsa, pre skoro sto godina. Mislim da netreba.  Treba ove njegove reči da naučimo napamet, kako bi smo doživeli preporod društva, ako istinski želimo da generacijama iza nas ostavimo imalo ljudskog dostojanstva i časti.

"Znam da ćete, čitajući ovo što vam predlažem povikati :,,Pa, ovo je antidemokratski, ovo je diktatura itd!" Jadni moji prijatelji, zar mislite da je sadašnji parlamentarizam demokratski? Mislite li da je diktatura partije demokratska? Zar mislite da je cilj većine parlamentaraca da što je moguće više stavi novca u svoj džep i u džep svojih saučesnika demokratski?

Ako ste iskreni prema sebi, vi dobro osećate da se reč ,,demokratija" izuzetno zloupotrebljava. Istinska demokratija jeste da svaki građanin slobodno može da razvija svoju delatnost, pod uslovom da ona ne šteti zajednici, i da tako zarađuje dovoljno za dostojanstven život. Kazao sam ,,slobodno" i molim vas da ne brkate kako se to danas obično čini, slobodu i raspuštenost.

I sloboda ima granice, pa kad se one pređu, zapada se u raspuštenost, koja je u bliskoj srodnosti sa anarhijom. Takvu istinsku demokratiju će sigurno mnogo bolje obezbeđivati savet od dvadeset pet najmudrijih ljudi nacije, nego Skupština koju je napunilo tri stotine nekih ludaka, skorojevića, mutivoda, sebičnjaka i podmićivača, za koje je početak i kraj demokratije u njihovoj ličnosti. "

Mislimo svi o ovim rečima koje je pred nas izneo čovek koji nije štedeo sebe, nakon što nas je zavoleo kada je na delu video naše ljude iz naroda u bitkama i presudnim trenucima, kada je prepoznao istinski karater naše nacije.

Čujte Srbi, građani Srbije, ako je ona vaša mati,

Reči dr Rudolfa Arčibalda Rajsa, a da se pamti.

Nemojte olako zaboravu dati njegovu žrtvu i reči,

Sve što je davno rekao, naša je nada, lek koji leči.

Narod Srbije bogat je sa svojim vrlinama,

Hrabrošću koja se u rodoljublju ne slama,

Gostoljublju za gosta i milosrđu za dželata,

Ponosu dobrog čoveka, pogleda čistijeg od zlata.

Mana je više a nerad je prvi, sela prazna a grad vrvi,

Novcu i bogastvu se klanjaju lopovi i ale u krvi,

Nezahvalnost herojima tera u zagrljaj neprijatelju,

Površnost znanja za podmitljivost jača želju.

Inteligencija deformisana kroz pogrešne škole,

Moralno pala, mnogi su Rade, a malo ih je dole.

Besramni grabež za položaj više, čini je važnom,

A ksenofobija i samoljublje, državu lažnom.

O  političarima suvišne su reči i jedna kap pera,

Omladina je savremena, opasni vetar je tera,

Bez dana rada sebe vidi u fotelji zbog mita,

Nije bitna škola i znanje, mito se prima, ne čita.

Sedim u malom kafiću u kom dominira telvizor novije proizvodnje. Pijem svoj espreso sa mlekom dok se na ekranu smenjuju slike vesti. Gledam siromašnu romsku porodicu kako se kiselo raduje neočekivanom poklonu. Malo se više uneh u sva ta dešavanja.

Porodica je romska, izbegla sa Kosova u onom opštem bežanju države sa nekim svojim stanovnicima, sa prostora koji se nekad zvao Srbija ili tačnije njena pokrajina, Kosovo i Metohija. Došli u Novi sad, a tamo ih stisla beda, glad i na kraju ledena zima sa mnogo snega. Njihova hladna srca, gle čuda, reši da ugreje ni manje ni više nego perjanica u njihovom progonu sa vekovnog im ognjišta, neki socijalista i upravo onaj koji se te davne 98. godine, zaklinjao sa svim ostalima, da tuđa čizma neće kročiti na vekovnu srpsku zemlju. Tragikomedija Srpskog stradanja. Dželat je milostiv i rečio da pokloni sirotinji manje od pola svoje plate. Samo 500 000 dinara.

Da su građani Srbije malo više mudriji, sa dužim pamćenjem, ponosniji narod, sigurno bi se setili i činjenice da dotični drug član ima mesečna primanja u visini od oko 1 200 000 dinara, da uporno pokušava da u svemu imitira svog vođu, koji je do skoro imitiro svog vođu, da nesretno nije jošte oženjen, a kad će nezna se, da nam redovno kao prvi čovek za gas, prodaje maglu umesto gasa uz debelu nadoknadu. E ali ovo je Srbija. Tako se i desi da na nacionalnoj televiziji koja od tih siromaha naplaćuje harač za preplatu, jedan takav lik za pola svoje plate dobije pet minuta svoje promocije, promocije svoje partije i promociju Srpske gluposti.

Imali kraja ljudskoj oholosti, bestidnosti, sebičnosti, alavosti, samoljublju i svemu onome što nas čini građanima Srbije. Davno reče dr Arčibald Rajs ,,Čujte Srbi, čuvajte se sebe,,. Treba čitati ovog velikog čoveka da bi smo više nas shvatili da nismo odmakli ni malo napred u proteklih sto godina, naprotiv idemo nazad.

Gledam sneg kako pada dok od hladnoće puca cerova kora. Slušam vesti na kojima javljaju da je komandant štaba za vanredne situacije Srbije, u poseti blizu nam Australije. Prilazim bliže dabi bolje čuo objavljenu vest, koja se nastavlja da nam je komandant čak i preplanuo nenaviknut na temperaturu od 25 stepeni u plusu. Trebali nešto reći više. Ne vesti govore sve. Vreme je za buđenje.

Tako je to u Srbiji. Proglasi se vanredno stanje, imenuje se i uz pompu objavi ko nam je dragi komandant štaba a onda čujete da je on u takvoj situaciji otišao u toplije krajeve da malo nabaci bakarne boje na svoje bucmaste obraze. To je tipičan primer ODGOVORNOSTI onih koje smo birali da budu odgovorni za sve nas i u ime nas. Ko zna, Južno afrička republika nije daleko od Australije, a uz put mogu da se obave veoma važne državne stvari od vitalnog interesa za zaštitu pojedinaca uz poštovanje omerte.

Srbija jeste mala ali ne toliko da svaki dan trebamo slušati, gledati ili čitati o samo par pojedinaca na svojim turnejama po belom snegu. Kada se malo bolje zamislih, shvati da nisam video prvog čoveka izvršne vlasti. Dali su to ustavne i zakonske dužnosti predsednika Srbije, predsednika vlade i drugih pojedinaca promenjene, potražih u Ustavu Srbije. A tamo sve stoji kako stoji. Ništa se nije skoro menjalo. Tek tada se setih da se priča o nekim izborima i da su pojedinci pajaci, nebitni za tu igranku u kojoj se pojavljuje parada likova na čelu političkih strana u sukobu oko podele slatkog kolača koji se zove ,,Slatka vlast u Srbiji,,.

Da je neko birao kada će da zabeli sneg, sigurno nebi bolje vreme izabrao. Sada je pravo vreme. Ali setih se tada i one izreke ,,Nepada sneg da zabeli breg, već da svaka zverka ostavi svoj trag,,. Tragova je ostalo dosta, a Apači su poznati po svom umeću da čitaju tragove u snegu. Ovi tragovi vode u ambis i provaliju. Netreba ih slediti dalje. Moramo stati, pronaći drugi bolji put i nastaviti dalje u potrazi za suncem koje nam toliko treba nakon duge zime.

Srbija u kojoj sam rođen, nije Srbija u kojoj želim da živim. Svakog dana pokušavam naći razloge za ostati, ali mi šizofreni političari uporno govore, NE. Gledam ih i pitam se ,,Pa dobro i da svi odemo iz Srbije, dali će tada oni biti zadovoljni, srećni?,, NE, odgovor se sam sebi nameće. Oni će opet tražiti nešto za sebe. Tada shvatim da neće ići lako sve to i odlučih se na ponovnu borbu za dizanje svesti i samosvesti kod građana koji dele moju sudbinu.

Seti se naša pametna politička klika, da treba brojati žrtve koje su umrle od bele smrti. Tako dramatično i pompezno objavljuju svoje obilaske male napaćene Srbije, da sam morao više puta zbog njih bacati peglu. Gledam i slušam tu bedu u svom samrtnom transu, kako uporno želi objasniti da je sneg crne boje, da se oni sa njim bore svim sredstvima i po celoj Srbiji. Prosto nemogu da stignu na svako mesto da se pogoste dok drugi pate i bore se za svoj život. E pa cirkuzanti dosta.

Nije potrebno da idete od kraja do kraja Srbije, ako ste i malo pri sebi i da trošite i ovo malo novaca Srbije. Da imate znanja i želje da ovu državu vodite kako treba, onda ste do sada više puta trebali da shvatite da državu čine građani organizovani kroz mesne zajednice, opštine, regije, pokrajine u sklopu Srbije. Na čelu svih ovih institucija postoje lica koja odgovaraju za svoj rad i čine državnu administraciju. Shvatite već jednom da je ,,ODGOVORNOST,, nešto što nedostaje ovom narodu. Možete svi sedeti u svojim toplim kancelarijama, ali davati maksimum da svaka kuća u Srbiji, svaki zaseok i svaki građanin ima ono što mu je neophodno za život, kako u normalnim, tako i u vanrednim uslovima.

Shvatite već jednom svi da se život ne završava sa vašim nestankom, da se on nastavlja i posle vas, a svi organizovano i jedinstveno trebamo se potruditi da on u budućnosti bude što bolji za one koji dolaze iza nas.

Građani Srbije mislite o sebi kao o delu Srbije, delu koji je bitan za celinu. Ako jedna jabuka u korpi truli, brzo će istruliti i sve ostale.