Srbija živi svoj život. U svitanju nade svetla se gase i pale ponovo. Traje to dugo, ali u Srbiji nema onog ko bi svetlo upalio, a da ne dođe do kratkog spoja.
Kada se neko osmeli i upali sveću i malo obasja tamu, ona se odmah ugasi od uzdaha samobitnosti istog lučonoše svetlosti. Tako to traje kroz istoriju vekovima. Kako koji gospodar dodje, odmah ga ponese slast vladanja i opijenost moćima koje se bacaju pred njega. Vlast je uvek za srbina bila slatka i zato se skoro uvek sa krvlju smenjivala. Crnom Đorđu kum dođe glave kako bi umirio turke, a sve radi svoje vlasti i samobitnosti. Milošević skloni kuma, a kasnije naruči i njegovu likvidaciju, kako bi oseito moć vladanja.
Proklet je ovaj narod srpski. Kao da je neko bacio kletvu na njega, da uvek bude dobar sluga drugima a nikada sam svoj gosodar. Može li se jednom promeniti taj usud ili će nam se večno gasiti svetlost. Možemo li jednom shvatiti to naše prokletstvo, definisati svoj život i ciljeve, okrenuti se budućnosti bez samoljublja, sebičnosti o beskrajne pokornosti drugima. Može li ovaj narod da izrodi jednog normalnog vođu koji će misliti o dobrobiti svih nas i ostati zapamćen kao prvi lučonoša svetla koje je upaljeno nad Srbijom.
Ako to istinski želimo, on će se pojaviti.
